In Memoriam 1935-2017
Danas mnogi kažu da pesništvo nestaje i da je vreme u kome živimo vreme antipoezije. To dokazuju podatkom da poezija gubi čitaoce, da je sve manje interesovanja za nju. Da li je to stvarno tako? Da li je to tačno? Možemo li se tako lako pomiriti sa činjenicom da pesništvo staro koliko i reč, a reč koliko i Bog, počinje da izumire? Izumire li onda i reč, a sa njom i sam čovek?
Izraz vreme antipoezije shvatam kao kritiku odnosa prema poeziji u ovom vremenu, a ne kao krizu poezije i pesništva. Vreme antipoezije je i vreme antihrista, ali i u ovom vremenu Hristos je najveći pesnik. Poezija je kod nas trenutno na marginama, posebno na onim na kojima, kao kraljica reči, nikako ne bi smela da se nađe na marginama književne kritike (koja, uzgred rečeno, posle Zorana Mišića i Mihiza više i ne postoji). Prepuštena je čitaocima, zbunjenim svim onim što im se nudi. Nije lako snaći se među trgovcima rečima.
Umemo li, u stvari, danas da čitamo poeziju?
Stari Grci su poeziji davali posebno mesto, odvajajući je od umetnosti, a postavljajući pitanje da li je starija poezija ili filozofija. Na ovo pitanje postavljeno pre više hiljada godina nije se ni do danas odgovorilo, niti je pojam poezije smešten u određenu definiciju. Ona je i umetnost i filozofija i književni rod i pojam lepog i duhovna komunikacija. Odgovor je uvek ličan i za njeno tumačenje jedino smisla ima autopoetika koja se opet može menjati do sopstvene suprotnosti. Sve oko nas jeste i predmet poezije. Kao što u svakom kamenu, drvetu, glini, već postoji vajarsko delo i samo se čeka da vajar odbaci ono što je suvišno i da ga otkrije, tako je i pesma skrivena u našem govoru, samo pesnik treba da odbaci suvišne, a zadrži prave reči. Prava reč je Istina. Poezija se može shvatiti i kao traganje za istinom. Za rečima koje su istinite.
Pevajući o budućnosti poezije Branko Miljković i Matija Bećković napisali su pesme koje po svojim naslovima potiru jedna drugu, a po svojim porukama se, u stvari, dopunjuju. Brankova pesma je naslovljena "Poeziju će svi pisati", a Matijina "Poeziju više niko neće pisati". Branko kaže da će "istina prisustvovati u svim rečima" i "neće biti u ljudskom govoru takvih reči kojih će se pesma odreći", a "ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju". Matija kaže: "Poeziju više niko neće pisati...Opevani predmeti napustiće pesme...Nezadovoljni kako su do sada prepevavani...Zbog ugleda u očima pravih pesnika...Poeziju više niko neće pisati". I Branko i Matija, svaki na svoj način, rekli su da su poezija i istina jedno isto. Samo istinite reči mogu biti jezik poezije i pravih emocija, inače pesnici ne bi imali jezik na kome bi pevali. Nema te reči koja ne bi mogla da uđu u pesmu ako joj upotrebimo pravu pojmovnost i značenje. Takođe, nema ni te reči koja dozvoljava da bude u pesmi zlopotrebljena. Tada nema pesme.
Poezija je antena za uspostavljanje veza sa vasionom, prošlošću i budućnošću. Poznat je podatak da je Tesla svoje jednačine iz fizike rešavao uz pomoć poezije i stihova. Poznato je i to da u Kini postoje fakulteti za alternativno izučavanje medicine. Prve tri godine na tim fakultetima izučava se samo poezija.
Na kraju, koju poruku možemo da izvučemo iz svega ovoga što smo rekli? Poruka je : naučimo da čitamo poeziju. Biće nam bolje.
Izvornik Povelja 03/2008 (XXXVIII)
Foto Z. Jovanović, digitalna obrada R.D.M.
Foto Z. Jovanović, digitalna obrada R.D.M.
Petar Pajić bio je prijatelj Hiperboreje. Slava mu.
Ti,sa okruglog trga spomeniče,
zagledan u dve široke vode!
Čokoti vinovi u grlu bronze se plode.
Jedan se golub teško neba odriče.
Juriš na bedem,na barikade!
Mač je u telo sunca isukan i večan.
ti,uvek metalno zvučan i mlečan
i pobednik na kraju svake balade.
U nedelju,na starim tvrđavama,
zidamo Ćele-kule od naših kosti.
Spuštamo tanki list u grob večnosti.
Spomenik na trgu stoji.Godina kopni i rđa.
